Intervju

Ponosan sam što sam gutao prašinu sa velikim glumcima


On je čuveni Šotrin Filozof, Porcija iz vizure Egona Savina, umetnik koji je menjao kontinente, uloge i kolege, pričao na stranim jezicima i zablistao u filmovima svetske produkcije, ali je, uprkos svemu, ostao svoj - odmeren, harizmatičan i nonšalantan. Dragan Mićanović je simbol naše srednje, zlatne, generacije glumaca...

Posebna je draž intervjuisati glumca koji je maksimalno profesionalan, afirmisan, talentovan i šarmantan. Upravo takav je Dragan Mićanović. Gledavši ga u Mletačkom trgovcu kao nakinđurenu i urnebesno smešnu Porciju, ali i u brojnim drugim ulogama, stekla sam utisak da je on umetnik koji može sve. I kao da mu svaka rola pristaje, iako je zakleti zaljubljenik u klasike. Već 14 godina tumači čuveni Šekspirov lik koji mu je doneo fenomenalne kritike, kao i nagrade Miloš Žutić i Raša Plaović.

Od napadnog i krajnje harizmatičnog Filozofa, Dragan je stigao do korumpiranog Koste, koji mu je bio poseban izazov jer takav lik još nije tumačio. Tokom razgovora dotakli smo se aktuelne serije Ubice mog oca, života i rada u Londonu, pozorišne magije i glumačkih velikana koji su mu pomogli da postane ono što je danas. Na snežnom Dorćolu, u baru Radionica, naš sagovornik je opušteno i nasmejano pozirao za februarsko izdanje magazina Grazia, u stilu pravog beogradskog džentlmena.

U popularnoj kriminalističkoj seriji Ubice mog oca gledali smo vas kao kuma Kostu. Koliko je on, kao možda glavni negativac, bio izazovan za igranje?
Zadovoljstvo je raditi na ovoj ulozi, jer je drugačija od svega što sam do sada igrao. Kosta je nezgodan i zamršen lik, preteže na negativnu stranu, ali je utoliko i izazovniji. Interesantan je i iznenađujuć za gledaoce, što je svakako dobro, jer unosi neku novinu i provocira svojom pojavom.


Ubice mog oca je vrlo zanimljiva serija, nesvakidašnja za naše prostore. Da li ste tokom snimanja više težili evropskom ili američkom scenariju?
Nema tu razlike, ali činjenica je da Britanci imaju specifičnu i dugu istoriju, najpre pisanja kriminalističkog romana, a onda i snimanja i igranja u pozorištu. Setimo se Agate Kristi. Oni su jednostavno veliki fanovi ovog žanra koji je kod nas nov, i samim tim je napravljen veliki iskorak. Upravo zato je bilo još zanimljivije raditi na ovom projektu.

Da li vas čudi što kriminalističke priče nismo snimali ranije?
Svakako, jer je to žanr koji je veoma popularizovan i koji zauzima posebno mesto u svetu filma. Kriminalističke priče prolaze veoma uspešno, a baza su im velike televizijske kuće. Čudno je da nisu već zaživele kod nas, s obzirom da stalno kopiramo jedni druge, ali dobro, nikad nije kasno.

Iz Londona ste se vratili pre 15 godina. Koliko vas je ovaj grad oplemenio i da li ste pokupili neke glumačke finese koje su promenile vaš odnos prema glumi?
Tri i po godine sam proveo tamo, bio sam na prelazu iz dvadesetih u tridesete, i tada sam dosta upijao i učio, tako da me je rad tamo poprilično promenio. Na primer, pozorište u Londonu funkcioniše drugačije nego kod nas, jer nije repertoarskog tipa. Princip je da glumac određeno vreme (3, 6 ili 12 meseci) igra samo jednu predstavu, on za to potpisuje ugovor, i ne sme da prihvata nikakve druge angažmane, što uključuje i snimanja. Oba sistema imaju i prednosti i mane.

Po čemu je London poseban? Da li vam je pomogao da napredujete kao glumac i proširite svoje vidike, ili geografsko područje na kojem radite nije presudno?
Mnogo toga se zasniva na energiji koju razmenjujete na sceni s partnerom, bilo da ste u teatru ili ispred kamere, tako da nije važno gde ste, ali mi je, na primer, bilo posebno zanimljivo da igram s Kinezom ili Japancem (smeh). Mogu reći da sam imao sreću da sarađujem s glumcima koji su odrastali daleko od ovog našeg područja, što je, naravno, uticalo i na moje viđenje stvari, građenje međusobnog odnosa, i samim tim na glumu. Naša sredina je homogena, odgajani smo na jedan način, a kada upoznate nekoga s drugog kraja sveta i nađete se u istoj profesiji, to predstavlja veliko zadovoljstvo. Ipak, svi glumci imaju jedan isti cilj, a to je da odbrane lik koji tumače.

Uprkos velikom broju filmskih i pozorišnih uloga, ljudi vas i dalje najčešće prepoznaju kao Filozofa iz filma Lajanje na zvezde. Postoji li neka vaša uloga koja bi mogla da nadmaši ovu u smislu obožavanja i popularnosti?
Uh, beše to davno, tad sam bio u dvadesetim (smeh). Gledano iz današnje perspektive, niko nije očekivao da će se film prenositi s generacije na generaciju, i biti toliko voljen i obožavan. E sad, da li će se desiti neka uloga koja će u tom smislu zameniti ovu, to ne mogu da znam, budućnost je neizvesna. Filozof je, zaista, privukao veliki deo populacije, i ljudi su me, od kad se bavim ovim poslom, prepoznavali po njemu. Svako vreme nosi nešto novo, ja sad priželjkujem neke zrelije likove, jer ulazim u ozbiljnije godine, i u skladu s tim menjaće se odnos publike prema meni.

Koliko mladi glumci danas u Srbiji imaju šanse da naprave veliki uspeh?
Kada sam izlazio s Akademije bilo nas je oko desetoro u klasi na nivou celog grada, i u Beogradu je tada bilo pozorišta koliko i danas. Situacija se, međutim, drastično promenila, jer sada zbog raznih privatnih akademija godišnje imamo oko 50 glumaca, a broj pozorišta je isti. Filmska produkcija takođe stagnira, jedino je više televizijskih sadržaja (emisije, reklame). Tako da mladim glumcima nije lako. Kulturno stanje kod nas nije sjajno, i to je realnost, a meni je već muka od razmišljanja o ovoj temi. Nikada nije bilo dovoljno dobro, barem od kada sam ja politički svesno biće koje ima pravo da glasa. Uvek smo u nekom procepu i procesu tranzicije, i nikako da stignemo tamo gde smo pošli, a sve to se, naravno, odražava i na kulturu i svaku vrstu umetnosti. Nije nam dobro, a kad će biti, ne znam.

Kosta iz Ubice mog oca i Martin Malbaš iz Žene sa Dedinja, možda su jedine dve uloge u kojima ste na ivici morala. U domaćoj kinematografiji ste mahom igrali pozitivce i oštroumne likove.
Baš tako, Martin je jedan, kako ja volim da kažem fićfirić, površan karakter, i utoliko je bio intrigantniji za igranje, jer takve uloge nisam dobijao. Volim stalno da eksperimentišem i da me reditelji prepoznaju u nekoj ulozi koja je za mene van šablona. Takvi projekti me jako raduju, jer volim pomeranje s utabanih staza. Tu pasiju vučem još iz pozorišta, volim da kopam po sebi i stalno tražim nešto drugačije. Takva je uloga Porcije iz Mletačkog trgovca.


Mislite li da dobar glumac sve može da odigra?
Uh, to je teško pitanje. Nekad se iznenadimo šta sve možemo da iskopamo u sebi, kao kada mi je Egon Savin ponudio da igram Porciju, dakle, ženski lik. Tu predstavu radimo već 14 godina, ali sećam se da sam bio prilično zbunjen kada je predložio, jer to je ipak Šekspir, jako ozbiljna dramska uloga... Međutim, snašao sam se. Igram je s velikim zadovoljstvom, a mislio sam da nije za mene. Neke kockice moraju da se poklope, i možda predstava, gledano iz ovog ugla, ne bi imala takvu draž da muškarac ne glumi ženu. Ali, da se vratim na pitanje, mislim da nismo svi dovoljno talentovani za svaki izazov koji nam se ponudi, što ne znači da nismo dobri u poslu kojim se bavimo. Zavisi i koliko ste voljni da istražujete sebe. Čini mi se da su mladi glumci danas primorani da prihvataju uloge i glume na brzinu, jer ih vreme tera na to.

Vi ste jedan od retkih koji bira uloge.
Kada sam ja počinjao da se bavim glumom, situacija je bila dosta povoljnija. Nikada nije bilo lako, ali kapitalističko društvo nije uzimalo toliko maha. Danas vlada doba konkurencije i brzine.

Da li pozorišna atmosfera, igranje jedne uloge nekoliko godina i građenje lika iznova, kao i svakodnevno druženje s publikom, za vas imaju veću draž od filma ili serije?
Voleo bih da na televiziji imamo barem priližno dobre scenarije kao u pozorištu, klasike koji se igraju vekovima unazad. Teško je upoređivati, ali Šekspirova i Molijerova dela nisu bez razloga opstala toliko dugo, i nažalost, nerealno je očekivati takvu ulogu na filmu. Malo patim za tim. Ekranu su potrebni kvalitetniji sadržaji.

Imali ste čast da na početku karijere, kada je verovatno bilo ponajviše važno da se istaknete, igrate s velikanima poput Ljube Tadića, Pere Kralja, Olivere Marković, Mire Stupice. Koliko je taj period značajan za vas?
Osećao sam se veoma privilegovano što igram s njima. Ja sam tada bio u dvadesetim, još sam učio, i pratio njihov rad kako na probama, tako i na samim premijerama i kasnijim izvođenjima predstava... Bio sam fasciniran. Samo glup čovek ne bi usvajao znanje od tako velikih ljudi. Želeo sam da ih posmatram i da tako napredujem, i smatram da nikada ne bih bio ovakav glumac da nisam radio s njima. Sećam se legendarnih scena s Mirom Stupicom i prošle godine sam na komemoraciji ispričao jednu našu dogodovštinu. Igrali smo predstavu Naši sinovi u Zvezdara Teatru, i u četvrtom činu Mira igra moju baku, a pošto je scena dramska, ja sam stvarao napetost, urlao i udarao ćebetom. Publika se gromoglasno smejala, a ja nisam znao zašto i posle predstave sam je pitao šta to radim pogrešno, a ona mi je rekla: „Ne radiš ti, lepi moj, ništa pogrešno, nego kad kreneš da mlatiš ćebetom gomila prašine leti pravo u nas, i što ti više mlatiš, oni se više smeju. Dok mi gutamo pozorišnu prašinu, publika se smeje. Tako ti je to, svakom svoje“. Ponosan sam što sam gutao tu prašinu s Mirom Stupicom.

Postoji li pozorišni komad koji priželjkujete?
Imao sam sreću da sve što sam želeo da igram, to mi se i ostvarilo. Još dok sam bio student, imao sam nekoliko želja, i sve su se ispunile osim jedne, a to je Sirano de Beržerak. Sad više nisam ni siguran da li bih bio u stanju da ga odigram. Ipak, ne žalim za tim. I da, ostao je Kralj Lir kojeg bih voleo da odigram u budućnosti.

Šta je glumcima glavna satisfakcija?
Mislim da je to trenutak kada nakon napornog rada izađete i vidite osmeh na licima publike, i zadovoljstvo što su prethodna dva sata proveli s vama i uživali u onome što im prezentujete. Oni nam aplauzom, zapravo, vraćaju energiju koju smo im dali, ali na mene poseban utisak ostavi situacija kada me neko sretne posle određenog vremena od igranja predstave i kaže mi da se još uvek seća kako je atmosfera bila dobra.

Da li vam je gluma bila prva opcija kada ste razmišljali o profesionalnom opredeljenju?
Gluma se desila potpuno slučajno, i poprilično nesvesno, brzo i inertno. Imao sam 17 godina kada sam išao na neko takmičenje iz recitacije i čuo sam za upis na glumu, mada sam uvek naginjao umetnosti. Svirao sam violinu, išao u muzičku školu, imao i svoj bend, posećivao recitatorsku sekciju... Ipak, nisam ni slutio da ću postati glumac. Sve to je za mene bilo jedno lepo i srećno detinjstvo bez mnogo planova.

Uprkos velikoj popularnosti, ostali ste prizemni.
Nikada nisam imao neprijatnosti zbog te, nazovimo je, popularnosti. Nikada mi nije odmagala, ostao sam na zemlji, ali tada je bilo i drugo vreme. Danas se putem društvenih mreža i žutih strana plasiraju osobe koje ništa ne rade i ničim ne zaslužuju da se tu nađu, ali su, recimo, nečija deca. To je ranije bilo nepojmljivo, a sada je normala. Moja je sreća što u ovom vremenu nisam mlad glumac. Pripadam generaciji koja nije imala potrebu za tim, čak se i stidela toga. Pomalo je bilo blam snimiti reklamu, a glumci danas od toga mogu da žive. To je samo dokaz koliko se sve promenilo.

Tekst: Bojana Lazarević
Fotografije: Braca Nadeždić
Šminka: Jelena Krsmanović za Školu šminke Dragan Vurdelja
Frizura: Frizerski centar Hairlovers

Tags:
Povezane teme

U fokusu

CLIO, moj verni pratilac

„Ah, žena za volanom“... sigurno ste i vi nekad bile predmet ovog opšte poznatog stereotipa na Balkanu, kada vas muškarci zaobilaze na putu i popreko gledaju, osuđujući vaš stil vo...

U fokusu

Na putovanju sa poznatima

Svetske zvezde znaju ponešto o mestima iz snova u kojima leto traje i u jesen. Na ceni su skriveni biseri, gde na prvom mestu nije uvek cena, već udobnost, privatnost i lepota.

U fokusu

Šta je unutra: zavirite u dom Gven Stefani na Beverli Hilsu

Američka pevačica Gven Stefani prodala je elegantni letnjikovac za 21,65 miliona dolara.

Intervju

Eros Ramacoti - Ostvaren san

“Nisam očekivao veliku karijeru, ali sam verovao u nju svom snagom. Bio je to moj najveći san”

Intervju

Intervju – Nada Šargin

Prvakinja Narodnog pozorišta, dobitnica brojnih glumačkih priznanja, na samom početku nove pozorišne sezone analizira najvažnija pitanja sopstvene profesije na temelju svog velikog...

U fokusu

Planovi za jesen: posetite luskuzni hotel Baglioni Resort

Dobar razlog da u oktobru odete na Maldive.

U fokusu

Kajli Džener otvorila je vrata svog doma u predgrađu Los Anđelesa

Kajli Džener je najmlađa milijarderka i to se najbolje ogleda u njenom domu.

U fokusu

Nove fotografije sa venčanja Džastina i Hejli Biber

Džastin i Hejli Biber su 30. septembra održali službenu ceremoniju venčanja na kojoj su okupili svoje prijatelje i rođake.

U fokusu

Blejk Lajvli i Rajan Rejnolds su po treći put postali roditelji

Srećan događaj dogodio se još u avgustu, ali zvezde su ovu činjenicu uspešno sakrile od javnosti.

U fokusu

Džesika Simpson izgubila je 45 kilograma šest meseci nakon porođaja

Šest meseci nakon rođenja trećeg deteta glumica je izgubila čak 45 kg.

U fokusu

Kako se ružičasta vrpca Estée Lauder bori protiv raka dojke

Stvarni i veoma impresivni rezultati u brojkama.

U fokusu

Magija Pariza u nedelji mode

Uz malo planiranja, postoji mnogo načina da uživate u atmosferi jednog od najvažnijih praznika stila, čak i ako nemate ulaznice za revije.

U fokusu

Otvara se kafić Saint Laurent u Parizu

Do početka pariske nedelje mode Saint Laurent će otvoriti svoj prvi kafić.

U fokusu

Umetnost u svetu luksuza

Da li smo u modnim kućama dobili najveće mecene svog vremena ili brendovi koriste vezu sa umetnošću da bi povećali vrednost svojih proizvoda?

© Copyright 2019. All Rights Reserved, Astrology.

Developed by

https://kompozit.ua

bestseller-sales.com/best-sellers-movies/mystery-and-thrillers/